Evo zamolicu te...

Zamolicu te da vise nikada ne kazes kao danas da pisem gluposti,mozda cu imati prilike to da ti kazem a mozda i ne,mada sudeci po nasem danasnjem razgovoru mislim da necu,iz inata mog ili tvoga.A kada budes ovo citao mozda ces pomisliti da su gluposti ali meni knjizevna kritika ne treba,niti sam ja pisac niti ti knjizevni krtiticar da bih mogao reci da pisem gluposti, po najmanje tvoja kritika,jer pisem ono sto osecam u trenutku,isto onako kako i reagujem,a to mislim da ti je poznato ili bi bar trebalo da jese.Zamolicu te da shvatis da sam danas zelela da te vidim,zelela puno toga ti reci onako usput,da te volim i svoju ljubav izreci kroz pogeld i boju glasa ali ti to nisi hteo razumeti iz inata.A taj inat cudan je bio.Inat koji se javlja kao deo odbrambenog mehanizma kada se osetis povredjenim.Ali ljubavi moja ja te molim da shvatis da si mi trebao samo da mi vratis osmeh u ovakvim danima kada sam posvadjana sa celim svetom i sama sa sobom, da mogu izaci pred ljude i uspesno odigrati predstavu koja se zove nije mi nista.A svasta mi je.Zamolicu te za razumevanje ljubavi jer si mi ptreban jer se plasim da me opet ne uhvati tisina,ne dozvoli to,jer osecam kao me polako grabi i vuce ka sebi ne bi li me opet zatvorila u sebe.

Kada bismo mogli

Kada bismo mogli otici zajedno tamo gde sam bila sama. Kada bismo mogli da spojimo ruke na momenat,da dopustimo da osecanja prodju kroz nas i odvedu nas daleko od stvarnosti na mesto koje je samo nase i na kome cemo biti spojeni vise nego sto smo to ikada bili i ostanemo tako zaneseni ljubavlju koja nas spaja, izvan vremena, sveta i svega sto bi nas ikada moglo razdvojiti, stapajuci se jedno sa drugim, sve do momenta kada postajemo jedno srce, jedna dusa i jedno telo....Kada bismo mogli zaboraviti stvari koje nas dele i razdvajaju,zaboraviti,na tren,nase propisane i dodeljene uloge koje igramo,nekad sa voljom,nekad sa tugom,nekad uspesno,nekad nevesto....da ih zaboravimo,i da podelimo ovo sto osecam sada,bas sada.Kada bismo mogli biti zajedno da te poljubim i zagrlim tako snazno da osetis da si mi sve i nikada ne pozelis da me pustis. Kada bismo mogli da zaspimo zagrljeni i probudimo se ujutru jedno pored drugog... Eh,kada bismo mogli...ja bih te nezno dotakla pogledom onako naivno trepcuci igrala igru zavodjena iako znam da igre ne volis ali bih iskrom vatre kojom gorim kada si kraj mene zagrejala tvoj umoran pogled i kada pogledas u moje oci znao bi koje je boje ljubav.Sklopila bih ruke oko tvoga vrata i neznim zagrljajem ti rekala volim te.Eh kada bismo mogli..

Uhvati trenutak

Susret posle mesec dana.Neznost je postojala,nacin na koji su tvoja usta i koza,same od sebe, prizivale moje unse i ruke.Vratila se prisnost da samo budemo jedno pored drugoga,dok napolju lete zmajovi i cvrkucu slavuji.Neznost je postojala ja sam je osteila kada sam ti rekla da sam uhvatila trenutak,kada sam u tvom zagrljaju lezala bezbrizno bez obizra sto sam i u tom trenutku mislila o nama.Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na tvome telu, svako ispupcenje kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno tvoje telo i moje ruke,moje ruke i tvoje telo.Moji dodiri su vise bili kao neshvatljive,ali neosporne cinjenice, nego sto su bila pitanja koja su cekala odgovor. Bilo je svejedno zasto volimo,kada smo vodili ljubav.Nisam mogla da znam koliko si mnogo,ili malo,ti znao, i ja vise ni sama nisam znala sta mislim o svemu tome sto se desilo i svemu sto se pomerilo u meni,usput, tokom vemena,moje vecito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Mozda si ti, kao i ja, otkrio da putevi i lica nisu nista znacili sami po sebi,putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde covek moze da bude ko god hoće.Mozda si i ti morao da priznas da u pocetku nema nikakvog znacaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je nasoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako moze slobodno da se krece po tragovima koje ostavlja, kroz oci koje zadrzava svojim pogledom dok hoda. Mozda si i ti razumeo da nam prica ne dolazi sama od sebe, da moramo da je prcamo sami i da nam prica postaje poznata tek kad se isprica. Da ne mozemo nikada unapred da znamo sta znaci i koliko. Da prica mora da se prica dan za danom, korak po korak, bilo da je pricamo oklevajući ili odlucno, uverljivo ili sumnjicavo. Ipak i ti si oklevao, i ti si zastajo da se zapitas da li si zalutalao,da nisi dozvolilo da bude ponesen slucajnim granama,tokom godina u rukama pogresnih, rastrgnut slepom zeljom svoje ljubavi,da stremi onome cemu je utabala put svojim strpljivim koracima...

Mesto zlocina

Kazu da se zlocinci uvek vracaju na mesto zlocina.Ja svoj povratak planiram ovih dana samo bez tebe.Volim to mesto ali sam ga mesecima izbegavala,ali redovno secala,ozivljavala u svojim snovima i na javi.Ostalo je zapisano secanje na nekoj od stanica duse i pamacenjem ga ovekovecavam dok me ima...ili kada me dotakne,kada slpetkarim sa sopstvenom dusom i ostavljam na volju prstima da plesu po tastaturi u ritmu misli.Ples u krugovima nasih zivota u okvirima nasih godin,ples bez baletakni na vrhovima nasih nadanja i zelja.Ples na vrhovima zelja  ali i okret na korak od istine.Ples uspona i padova gde se vrtimo na ringispilu jednostavne slozenice,volim te, i slozenog pitanja zasto bas ja .Ples cutanja i igra skrivaca dok se otvaramo drugim...i tako u krug.
Povratak na to mesto i sama pomisao na jedan novambar budi u meni jedan drhatj.Drhataj.Ni lagan,ni ceznjiv, ni bolan,ni stastan,ni treptav,ni smesan tek drhtaj.Sto me na istom raskrcsu svaki put kada ostanem bez dnevne doze tvoje neznosti porazi i podseti da sam dete sto se ne boji samo kada ga volis. 

Pocecu da verujem

Pocecu da verujem u nemoguce. U neracionalno. U karmu i telepatiju.U znakove, proroke, i bozansko.Smejem se.... Znam ja sebe. Znam i da necu. Ali, gde pronaci odgovore kojih nema?!
A mozda stvarno i pocnem da verujem?Veruju ljudi i u gore stvari, pa sta...Toliko puta sam se vec promenila.I onda kada nisam verovala da je to moguce.Cinik u meni skoro da je umro, rodila se neka nova ja.Vidim, dopada mi se ta nova.Donekle.Jer , ona svet drugacije vidi.Ona ima toliko toga sto ja nisam imala.Sve je novo. Bolje.Ili naizgled sve.Ona ima i nadu.
A ja nisam sigurna koliko se ostatcima straog cinika u meni to dopada.... jos uvek.
Spletkarim, sa sobom, sa tobom.Pretvoricu se u telenovelu, spansku sapunicu, ocajnicu....Necu. Znam da necu, ali smeta mi... smetas mi... smetaju mi... smetam sama sebi...Sve mi smeta.
Smeta mi sto ne mozes cak ni da se naljutis na mene, pa onda bih se ja naljutila na tebe.
Nasla bih eto neko opravdanje, neki izgovor, da kazem kako sam u pravu.
I eto ga okupan osmeh.Za tebe.Zato sto pazis, zato sto brines, i vodis racuna... o svakoj reci. Kao uvek, o svakom pogledu, gestu.Smeta mi to. Nemoj. Budi onakav kakav trebas biti. Pokazi ljutnju, pokazi bes.Znam da te ponekad ocaj cepa tamo gde si najtanji.Nisam ja od stakla, necu se razbiti...Mogu da podnesem.Nedaj da te spreci moj pogled.Znam da me zato uvek gledas siroko otvorenih ociju. Trazis, rijes... kopas mi misli.Necu da budem tako zahtevna. Obecavam da necu.Ne penji me na pijedestal. Nije mi tamo mesto, niti sam to zasluzila.Necu da te mucim. Bar ne danas.Rasiricu ruke, prosucu neznost vrhovima prstiju...Danas cu te samo voleti.Volecu te i sutra. A tada mi oprosti sto nije osmeh sve sto na osmeh lici.

Zaljubljene misli

[22:48:32]on : Voli me samo
[22:48:51] ja: A sta drugo mogu
[22:49:13] on: Ne trebas nista drugo
[22:49:19] on: Volim te mnogoo
[22:49:25] ja: Trebam tebe razumes
[22:49:43] on:Razumem


Još uvek sam tu,
još uvek sam tvoja..

Moje misli su upućene tebi
Svilene i zaljubljene…

Ne trebam ja pesmu
da ti kažem da te volim
Ne trebam ja reči
da svedoče o mojoj ljubavi.
Ja trebam tvoje usne-
njima ću udahnuti ljubav
Trebam tvoja ramena-
njih ću ogrliti ljubavlju.

Trebam tvoje ruke
nežne i moćne,
da ružne snove oteraju,
da obrišu suze
i daruju sreću....