spletkarenje sa spostvenom dusom

Poslovna pratnja daaa striptiz za pismene,ili dve boje belo...

Ja sigurno ne znam razliku izmedju sivog i crvenog srafa...ali ja znam sta zelim..Ja znam sta me boli...Ja znam da sam zelela u jednom momentu nesto drugo da cujem od tebe...Ja znam sta je realnost...Ja znam sta ti mogu dati...Mi znamo sta nam je potrebno...

Ne postoji jednostavno uzimanje bez davanja.Dve egocentricnosti sudarene u vanvremenskom prostoru.Iako jedna za nijansu kasni.Dva glasa prozeta zeljom,mnogima koji ih cuju neprepoznatljivom a nama tako jasnom.Cini se da na trenutak kada bi prosli rukom kroz vazduh ne bi ostali praznih saka.Naboj istinske potrebe i ljubavi bi ostao zarobljen medju prstima i pri najmanjem stisku bi se pretvorio u vilinski prah koji daje mogucnost odvajanja od zemlje i putovanja kroz vreme.Sve sustinski danas neizgovoreno nema efekta na edokrinoloski sklop dva tela koja luce endorfin,pri samoj pomisli na ispunjenje,koje sa duhovnom konekcijom nema nikakve veze.Nidje veze.Opustenost koja je tako dragocena,koja se javlja kao prirodno stanje kada samo zajedno,stvara napetost samo iz jednog jedinog razlog,nemoci spajanja tog trenutka,na tom mestu.Mestu koje nas spaja i razdvaja.Osmeh tako neusiljen tako iskren,oci traze suocavanje,prsti traze kozu,jezik trazi usta,telo trazi komunikaciju.Nedostajes mi.Volim te.Nedostajanje prati dubok uzdah iz stomaka,volim te prati duboki osecaj obozavanja i oslobodjenosti uma od bilo kakvih blokada postavljenim od strane sredine i tudjih misljena.Savrseno oblikovan krug sa dva centra.Povlacenjem simetricnih krugova iz oba centra stvara se divan geometrijski cvet samo meni shvatljiv.A mene svaki cvet podseca na ruzu.Jednom dobijenju.Od tebe.Na dsert rose,pesmu koju slusam dok ovo pisem.Da volim te.Volim tvoju licnost u originalnom pakovanju bez konzervansa..Rok trajanja neogranicen...Kao vino...

Mislim,dakle nisam prisutna

Lezali smo jedno pored drugog u nekom polumraku i pricali.Dodirivala sam te dok si govorio.Nezno, samo jagodicama prstiju,ispitivajuci tvoje usne,tvoje lice,obraze.Dopustio si mi to.Na svakom delu tvoga lica zadrzavala sam se citavu vecnost,iako je vecnost za nas nekada znacila samo par minuta,da bih kasnije kada ne budes pored mene i kada zatvorim oci mogla da te docaram.Vrat.Ruke.Ramena.Prelazila sam rukama preko celog tvog tela.Blago.Polako.Nevino.Ispitivala sam te vrhovima prstiju i usana.Dala bih ti svu neznost ovog sveta.Jer ti to zasluzujes.Vreme ce proci.Ostace neznost.Bliskost.Toplina i ispunjenost jednog neuhvatljivog trenutka.Zatvorila sam oci i isto tako jasno zatvorenih ociju videla ono sto osecam pod vrhovima prstiju.Pricao si sta volis.Ge si.Sta si.Zasto si.Govorio recima pokretima mirisima,slutnjama.Otkrivala sam na tebi neki deo tvog tela koji ce zauvek ostati moj.Bez obzira na sve,da ga nosim u sebi i kada secanje na nas bude samo izmaglica kojom sam obavijena.Mozda ce to biti tvoje usne ili oci ruke ili sake.Ali taj deo ce ostati samo moj kada jednom resis da odes iz mog zivota.Samouveren,narcisoidan,neranjiv,pomiren,svoj, slobodan.Ali tebe vise niko nece imati kao ja.Mada zbog toga jer ja ne zelim da te imam,ja zelim da ti se dam.Da osetis sta je moja ljubav.A moja ljubav si ti.Tebi sam predala dusu za saku ljubavi i ne kajem se jer uzivam u tebi u svakom trenutku,da li si svestan toga.Ruke,sake prsti isprepletani za most cvrsci od celika.Da preko njega prelaze dragocenosti pogleda,daha, poljubca i onih krkih reci koje ti mogu reci samo sapatom.

O ljubavi i strahu

Ima jedna pecina stroga u kojoj zivi Baba Roga..Jedna decja pesmica za razbijanje iracionalnih strahova i sujeverja,jer u njoj decak pokusava da izmami Baba Rogu iz pecine pomocu kruske i posto se ona nikako ne pojavljuje,onda mozda i ne postoji.Ili je jako stidljiva.Ili dobro zna da moze da izazove samo strah ako ostane u mracnim dubinama pecine i da je sve sto neko zamislja o tome sta bi ona mogla da mu uradi daleko stasnije od onoga sto ona zaista moze.Njen posao je da cuci u mraku i da se hrani strahovima vlasnika pecine a ne kruskama.Sta ti ljubavi radis sa svojom pecinom.Cikas li Baba Rogu da izadje ili udjes unutra da je trazis,iako umires od straha ili se kurcis da te uopste nije strah,ili se pravis da uopste nema nikakve pecine i zastasujuce babe koja plasi malu decu.Ja sam od onih sto se prave vazni i sto nocu ulalze u pecinu bez ikakavog svetla  izazivam Baba Rogu i ostale demone da igramo zmurke.Ja volim da te volim,volim ludilo zaljubljenosti volim kada me prozimaju ljubavna osecanja,kako me ozivljavaju kako me voze i gaze.Voleti tebe je gotovo isto.Jer voleti tebe znaci morati voleti sve tvoje Baba Roge.Moras da budes malo lud da bi tako voleo.Jer pitanje hrabrosti je pitanje cistog ludila a ne uvrnutog ili psihopatije.Jer kada si malo lud od ljubavi posle budes po malo samo jos ludji. Ato cisto ludilo te tera da zavolis cak i svoj strah.Da se zavlacis po mracnim pecinama svoje duse i izazivas sudbinu.Baba Rogu poznajes ali moze da te ujede neki pauk neka sica na koju uopste ne obracas paznju.Tako je to u pecinama.Usresredis se na to da pripitomis Baba Rogu a neka mala krvopija te bocne bez upozorenja i srusi svaki tvoj koncept.Neka skorpija ljubomore,pauk posesivnost,zmija otrovnica uvredjenosti.Ponekad se plasim da te voim i mislim o sebi sve najbolje zto sto se usudjujem,zato sto istrajavam i ne odustajem zato sto te cekam.Rugam se Baba Rogi i izazivam je imama taj prisan odnos sa njom kao sa starim neprijateljem.Ali ona sitna stvorenja sto napadaju iz zasede na koje ne racunam kvare mi neprijateljske odnose.Strah od moje ljubavi nalazi se u pecini a ti ljubavi ako mislis da u tebi nema pecine ludji si i od mene i Baba Roge zajedno.

Evo zamolicu te...

Zamolicu te da vise nikada ne kazes kao danas da pisem gluposti,mozda cu imati prilike to da ti kazem a mozda i ne,mada sudeci po nasem danasnjem razgovoru mislim da necu,iz inata mog ili tvoga.A kada budes ovo citao mozda ces pomisliti da su gluposti ali meni knjizevna kritika ne treba,niti sam ja pisac niti ti knjizevni krtiticar da bih mogao reci da pisem gluposti, po najmanje tvoja kritika,jer pisem ono sto osecam u trenutku,isto onako kako i reagujem,a to mislim da ti je poznato ili bi bar trebalo da jese.Zamolicu te da shvatis da sam danas zelela da te vidim,zelela puno toga ti reci onako usput,da te volim i svoju ljubav izreci kroz pogeld i boju glasa ali ti to nisi hteo razumeti iz inata.A taj inat cudan je bio.Inat koji se javlja kao deo odbrambenog mehanizma kada se osetis povredjenim.Ali ljubavi moja ja te molim da shvatis da si mi trebao samo da mi vratis osmeh u ovakvim danima kada sam posvadjana sa celim svetom i sama sa sobom, da mogu izaci pred ljude i uspesno odigrati predstavu koja se zove nije mi nista.A svasta mi je.Zamolicu te za razumevanje ljubavi jer si mi ptreban jer se plasim da me opet ne uhvati tisina,ne dozvoli to,jer osecam kao me polako grabi i vuce ka sebi ne bi li me opet zatvorila u sebe.

Kada bismo mogli

Kada bismo mogli otici zajedno tamo gde sam bila sama. Kada bismo mogli da spojimo ruke na momenat,da dopustimo da osecanja prodju kroz nas i odvedu nas daleko od stvarnosti na mesto koje je samo nase i na kome cemo biti spojeni vise nego sto smo to ikada bili i ostanemo tako zaneseni ljubavlju koja nas spaja, izvan vremena, sveta i svega sto bi nas ikada moglo razdvojiti, stapajuci se jedno sa drugim, sve do momenta kada postajemo jedno srce, jedna dusa i jedno telo....Kada bismo mogli zaboraviti stvari koje nas dele i razdvajaju,zaboraviti,na tren,nase propisane i dodeljene uloge koje igramo,nekad sa voljom,nekad sa tugom,nekad uspesno,nekad nevesto....da ih zaboravimo,i da podelimo ovo sto osecam sada,bas sada.Kada bismo mogli biti zajedno da te poljubim i zagrlim tako snazno da osetis da si mi sve i nikada ne pozelis da me pustis. Kada bismo mogli da zaspimo zagrljeni i probudimo se ujutru jedno pored drugog... Eh,kada bismo mogli...ja bih te nezno dotakla pogledom onako naivno trepcuci igrala igru zavodjena iako znam da igre ne volis ali bih iskrom vatre kojom gorim kada si kraj mene zagrejala tvoj umoran pogled i kada pogledas u moje oci znao bi koje je boje ljubav.Sklopila bih ruke oko tvoga vrata i neznim zagrljajem ti rekala volim te.Eh kada bismo mogli..

Uhvati trenutak

Susret posle mesec dana.Neznost je postojala,nacin na koji su tvoja usta i koza,same od sebe, prizivale moje unse i ruke.Vratila se prisnost da samo budemo jedno pored drugoga,dok napolju lete zmajovi i cvrkucu slavuji.Neznost je postojala ja sam je osteila kada sam ti rekla da sam uhvatila trenutak,kada sam u tvom zagrljaju lezala bezbrizno bez obizra sto sam i u tom trenutku mislila o nama.Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na tvome telu, svako ispupcenje kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno tvoje telo i moje ruke,moje ruke i tvoje telo.Moji dodiri su vise bili kao neshvatljive,ali neosporne cinjenice, nego sto su bila pitanja koja su cekala odgovor. Bilo je svejedno zasto volimo,kada smo vodili ljubav.Nisam mogla da znam koliko si mnogo,ili malo,ti znao, i ja vise ni sama nisam znala sta mislim o svemu tome sto se desilo i svemu sto se pomerilo u meni,usput, tokom vemena,moje vecito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Mozda si ti, kao i ja, otkrio da putevi i lica nisu nista znacili sami po sebi,putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde covek moze da bude ko god hoće.Mozda si i ti morao da priznas da u pocetku nema nikakvog znacaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je nasoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako moze slobodno da se krece po tragovima koje ostavlja, kroz oci koje zadrzava svojim pogledom dok hoda. Mozda si i ti razumeo da nam prica ne dolazi sama od sebe, da moramo da je prcamo sami i da nam prica postaje poznata tek kad se isprica. Da ne mozemo nikada unapred da znamo sta znaci i koliko. Da prica mora da se prica dan za danom, korak po korak, bilo da je pricamo oklevajući ili odlucno, uverljivo ili sumnjicavo. Ipak i ti si oklevao, i ti si zastajo da se zapitas da li si zalutalao,da nisi dozvolilo da bude ponesen slucajnim granama,tokom godina u rukama pogresnih, rastrgnut slepom zeljom svoje ljubavi,da stremi onome cemu je utabala put svojim strpljivim koracima...

Mesto zlocina

Pocecu da verujem

Pocecu da verujem u nemoguce. U neracionalno. U karmu i telepatiju.U znakove, proroke, i bozansko.Smejem se.... Znam ja sebe. Znam i da necu. Ali, gde pronaci odgovore kojih nema?!
A mozda stvarno i pocnem da verujem?Veruju ljudi i u gore stvari, pa sta...Toliko puta sam se vec promenila.I onda kada nisam verovala da je to moguce.Cinik u meni skoro da je umro, rodila se neka nova ja.Vidim, dopada mi se ta nova.Donekle.Jer , ona svet drugacije vidi.Ona ima toliko toga sto ja nisam imala.Sve je novo. Bolje.Ili naizgled sve.Ona ima i nadu.
A ja nisam sigurna koliko se ostatcima straog cinika u meni to dopada.... jos uvek.Spletkarim, sa sobom, sa tobom.Pretvoricu se u telenovelu, spansku sapunicu, ocajnicu....Necu. Znam da necu, ali smeta mi... smetas mi... smetaju mi... smetam sama sebi...Sve mi smeta.
Smeta mi sto ne mozes cak ni da se naljutis na mene, pa onda bih se ja naljutila na tebe.Nasla bih eto neko opravdanje, neki izgovor, da kazem kako sam u pravu.I eto ga okupan osmeh.Za tebe.Zato sto pazis, zato sto brines, i vodis racuna... o svakoj reci. Kao uvek, o svakom pogledu, gestu.Smeta mi to. Nemoj. Budi onakav kakav trebas biti. Pokazi ljutnju, pokazi bes.Znam da te ponekad ocaj cepa tamo gde si najtanji.Nisam ja od stakla, necu se razbiti...Mogu da podnesem.Nedaj da te spreci moj pogled.Znam da me zato uvek gledas siroko otvorenih ociju. Trazis, rijes... kopas mi misli.Necu da budem tako zahtevna. Obecavam da necu.Ne penji me na pijedestal. Nije mi tamo mesto, niti sam to zasluzila.Necu da te mucim. Bar ne danas.Rasiricu ruke, prosucu neznost vrhovima prstiju...Danas cu te samo voleti.Volecu te i sutra. A tada mi oprosti sto nije osmeh sve sto na osmeh lici.

Zaljubljene misli

[22:48:32]on : Voli me samo
[22:48:51] ja: A sta drugo mogu
[22:49:13] on: Ne trebas nista drugo
[22:49:19] on: Volim te mnogoo
[22:49:25] ja: Trebam tebe razumes
[22:49:43] on:Razumem