Evo zamolicu te...
Zamolicu te da vise nikada ne kazes kao danas da pisem gluposti,mozda cu imati prilike to da ti kazem a mozda i ne,mada sudeci po nasem danasnjem razgovoru mislim da necu,iz inata mog ili tvoga.A kada budes ovo citao mozda ces pomisliti da su gluposti ali meni knjizevna kritika ne treba,niti sam ja pisac niti ti knjizevni krtiticar da bih mogao reci da pisem gluposti, po najmanje tvoja kritika,jer pisem ono sto osecam u trenutku,isto onako kako i reagujem,a to mislim da ti je poznato ili bi bar trebalo da jese.Zamolicu te da shvatis da sam danas zelela da te vidim,zelela puno toga ti reci onako usput,da te volim i svoju ljubav izreci kroz pogeld i boju glasa ali ti to nisi hteo razumeti iz inata.A taj inat cudan je bio.Inat koji se javlja kao deo odbrambenog mehanizma kada se osetis povredjenim.Ali ljubavi moja ja te molim da shvatis da si mi trebao samo da mi vratis osmeh u ovakvim danima kada sam posvadjana sa celim svetom i sama sa sobom, da mogu izaci pred ljude i uspesno odigrati predstavu koja se zove nije mi nista.A svasta mi je.Zamolicu te za razumevanje ljubavi jer si mi ptreban jer se plasim da me opet ne uhvati tisina,ne dozvoli to,jer osecam kao me polako grabi i vuce ka sebi ne bi li me opet zatvorila u sebe.